EGZEKUTIVNE FUNKCIJE

Egzekutivne funkcije (EF) podpadaju pod kognitivne funkcije i smatraju se za najsloženije. EF je sistem samoregulacije koji ima veliki značaj u razvoju govora, samokontrole i u razvoju soijalnih i akademskih veština. Egzekutivne odnosno izvršne funkcije se odvijaju u predfrontalnom korteksu – čeonom režnju. Lezakova definiše EF kao kapacitet koji omogućava osobi da uspešno organizuje samostalno i svrsishodno ponašanje usmereno ka cilju. Prema Lezaku EF su podeljene na nekoliko oblasti:

1. Utvrđivanje cilja – motivisanost, svest o sebi i svetu;

2. Planiranje strategije za ostvarivanje ciljeva – razumevanje situacije, analiziranje prepreka i mogućih pravca rešavanja prepreka;

3. Veštine, kao i sposobnost za sprovođenje aktivnosti i ponašanje – započinjanje i održavanje aktivnosti, samoregulacija ponašanja i usklađivanje vremenskih instanci;

Primer: Dete želi da dosegne objekat – igračku.

1 – Pošto je detetu jedina obaveza igra, vrlo je motivisano, pogotovo ako je omiljena igračka, gde takođe analizira situaciju da li može da dosegne igraču;

2 – Dete procenjuje da li mu je dozvoljeno odnosno da li ima prilike da se igra, nakon toga ocenjuje kako na najefikasniji način da dosegne objekat, zaobiđe prepreke (nameštaj, neravan teren), iskoristi prednosti (privuče stolicu, popne se na tabure, stepenice) i izbegne „odrasle“ da ga ometaju delovanju;

3 – Detetu je svet oko njega vrlo zanimljiv, pun nadražaja i stimulusa, nalazi radost u svačem. Neophodno je da ostane umerenu cilju, da se drži plana akcije i odoli svim tim zanimljivim aktivnostima (drugim igračkama, pozivima odraslih i druge dece) i istraje u prevazilaženju preprekama koje stoje između deteta i objekta – igračke.

Kada se dogodi da dete kasni u razvoju EF dešava se da prebrzo odustaje od ostvarivanja cilja – dostizanja objekta, takođe se uočava čest pad motivacije i povećanje frustracije tj. negativne reakcije ka odgovor na poteškoće. Dete krene ka cilju, kako spontano tako i na nalog, ali mu pažnja mu biva odvučena drugim objektima ili dozvoli da mu misli krenu u drugom pravcu. U ovakvim situacijam potrebno je prilagođavanje cilja, objekat treba biti pristupačniji detetu i ukazati detetu načina na koji da ga dostigne (popeti ga na stolicu, ukazati mu kako da održi ravnotežu), usmeravati pažnju na cilj. Neophodno je da cilj bude zanimljiv (zanimljiva aktivnost – plesni koraci ili ritam, kinetički pesak sa različitim oblicima, igra – igra pamćenja, igračka – prikladna interesovanju – plišana igračka, muzički instrument, kocke…) što utiče na motivaciju. Izbegavati isuviše jednostavne ciljeve, jer neće podstaknuti razvoj viših kognitivnih funkcija. Za adekvatan razvoje imperativ je ohrabrujuća sredina, koju krasi podrška i strpljenje. Dete u prezaštićenoj sredini stagnira kako u razvoju EF, tako i u drugim veštinama, dolazi i do stagnacije emotivnog razvoja. Isto važi za preterano strogu sredinu. Jedina obaveza deteta je igra.

Literatura:

Lezak, M. D., Howieson, D. B., Loring, D. W., & Fischer, J. S. (2004). Neuropsychological assessment. Oxford University Press, USA.

Krstić, N. S. [2003]. Egzekutivne funkcije – struktura, razvoj, neurobiološka osnova. Istraživanja u defektologiji, (2), 13-35.

Gligorijević M., (2013): Klinička procena i tretman osoba sa teškoćama u mentalnom razvoju, Beograd

Krstić, N. (2008). Razvojna neuropsihologija. Beograd: CIDD.

 

 

Leave a Comment

Your email address will not be published.