Praksija je usmerena i voljna psihomotorna aktivnost – pokret koji nastaje voljom deteta. Sastoji se iz niza pokreta, koji su svesno usmerenii prilagođeni ostvarenju ciljane radnje. Osnovni element svake praksije je pokret. Putem praksije dete ostvaruje direktni, voljni kontakt sa spoljašnjim svetom, a pored toga vrlo je značajna za razvoj mentalnih kapaciteta. Dok je refleksna motorna aktivnost urođena, praksija je stečena aktivnost koja se razvija tokom ranog detinjstva. Putem praksije dete usmerava osećanja i motiv za zadovoljenje svojih potreba na konkretan način.
Tokom prvih meseci života pokreti su refleksni odgovori na motoričke draži, uglavnom nastaju u samom telu. Celo telo je aktivno, a pokret je često masivan, nesinhronizovan – faza refleksne prirode. Od drugog meseca života dete uči o pokretima nogu i ruku, odnosno pokreta iz velikih zglobova. To su prve naznake motivisano pokreta koji za svrhu ima stvaranje osećaja zadovoljstva. Ovi pokreti su slobodniji, lišeniji krutostvi i ova igre se dešava u gestualnom prostoru deteta – faza primarne cirkularne reakcije. Od petog meseca dete počinje da zapaže svoju bližu okolinu. Pokreti su usmereni ka objektima u vidnom polju, namenjeni ka spoljašnjem svetu. Tada dete počinje da uči o prirodi predmeta i okolini, izlazeći iz gestualnog prostora – faza sekundarne cirkularne reakcije. Početkom 9 meseca starosti javlja se pokret hvata i niz manupulativnih aktivnosti šakama (hvatanje, bacanje, slaganje). Pokreti imaju složeniju šemu, što čini osnovu za ravoj mentalnih kapaciteta. Dete mora da proceni i isplanira aktivnost usmerenu ka objektivnom prostru u kome se nalazi predmet koji će doneti ispunjenje zadovoljstvom. Ove pokrete dete iznova ponavlja učeći po principu pokušaj-pogreška – faza izvedenih sekundarnih cirkalnih reakcija. U dvanaestom mesecu se možda uočiti značajn pomak u pokretu rukama i manipulativnim aktivnostima deteta. Kroz igru dete spoznaje objektivni prostor kao i „pravila“ predmeta i sveta oko sebe. Kroz pokret dete prikuplja informacije i analizira predmet igre. Time dete potstiče svoje mentalne procese i zadovoljava radoznalost. I dalje je dominantna senzomotorna osnova psihomotorne aktivnosti – faza tercijalnih cirkularnih reakcija. Tek nakon druge godine života se razvija samostalno mišljenje deteta o svetu. Dete je dovoljno spoznalo svet i naučilo „prirodu“ predmeta. Princip pogreška – pokušaj ustupa mestu principu uviđanja. Na kreativan način pronalazi novu ulogu predmetima – igračkama, nalazi nove načine upotrebe igračaka. U ovom periodu često se može zapaziti „aha doživljaj“ kod deteta kad otkrije nove funkcije igračke.
Voljni pokrete deteta možemo stimulisati na mnogo načina. Npr. Igračke postaviti na različite visine i usmeriti dete ka dostizanju istih. Ukoliko dete ne može da dopre do njih pokazati mu najprirodniji način da ih dostegne time što ćemo telo deteta postaviti u položaj koji omogućava završetak aktivnosti. Ova vežba se može više puta ponavljati, sa prilagođavanjem položaja igračaka. Praksiju se može vežbati i kroz stimulaciju vizuomotornog pokreta. Pred dete postaviti kockice i početi sa njime gradnju objekta – kuće, kule, tornja, garaže i sl. Tom aktivnošču se pored stimulacije koordinacije oko-ruka, razvitka hvata pokreće i niz misaonih procesa potrebnih za planiranje i praćenje. Između deteta i igračke postaviti nekoliko prepreka preko kojih dete treba da pređe da bi došlo do cilja. Prepreke mogu biti greda, kanap ili niz krugova, gde će dete pored vežbi za razvoj ravnoteže usklađivati i niz pokreta koje je prethodno isplaniralo.
Literatura:
Nikolić, S., Ilić-Stošović, D., Ilić, S. (2011). Razvojna procena i tretman dece predškolskog uzrasta (Praktikum), Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, Beograd
Bojanin, S. , (2016): Tretman pokretom i savetovanje, Beograd Gligorijević M., (2013):
Klinička procena i tretman osoba sa teškoćama u mentalnom razvoju, Beograd